KRATAK ISTORIJAT

 

 

            88. Flotila podmornica (88. FP) je ukinuta odlukom Vrhovnog saveta odbrane 1.aprila 2005. godine posle 77 godina postojanja.

            Prva podmornička grupa Kraljevine SHS je formirana 8. aprila 1928. godine kada su dignute vojnopomorske zastave na prve dve podmornice koje su tog dana uplovile u Boku iz Engleske, gde su sagrađene.

 

*** 

 


            Podmornice HRABRI (1) i NEBOJŠA (2) su predstavljale tih godina najmoderniju i najelitniju snagu Kraljevske mornarice.

            Njihovim porinućem i prebaziranjem u otadžbinu od strane naših posada afirmisala se prvi put naša ratna zastava u inostranstvu. Te dve posade su bile posebno odabrane, pa je tadašnja štampa pisala o njihovom otmenom, disciplinovanom i stručnom nastupu u Engleskoj. Spremnost i visokomoralno shvatanje svojih dužnosti tumačeno je kao deo pomorske tradicije i pravo na pomorsku budućnost države kojoj su pripadali.

            Naše prve podmorničare je iz Tivta za Englesku odvezao pomoćni brod Hvar burno pozdravljen sa obale u Tivtu i od drugih jedinica tadašnje Mornarice.

            Posle uspešne obuke, prvih vožnji i ronjenja naše podmornice i matični brod su 11. marta 1928. godine napustile engleske vode uputivši se prema Gibraltaru, gde je sastav bez ikakvih problema prošao moreuz i ploveći uz obalu Alžira stigao u Maltu 1. aprila. Odatle je sastav isplovio 6. aprila rutom prema domovini.

            Doček u našim vodama, u Boki 8. aprila 1928. godine bio je veličanstven. Prve pozdrave podmorničarima je doneo hidroavion, a zatim je došla u susret Flota pa Eskadra hidroaviona uz veliko oduševljenje čitavog naroda Boke Kotorske.

            Obe podmornice su sa matičnim brodom činile prvu podmorničku grupu koja je poslužila za obuku više generacija podmorničara. Odmah posle nabavke ovih podmornica iz Engleske, ugovorene su i izgrađene još dve modernije u Francuskoj. Bile su to podmornice SMELI (3) i OSVETNIK (4) koje su sa svojim matičnim brodom uplovile u Boku 4. decembra 1929. godine i činile drugu podmorničku grupu. 

            Sredinom tridesetih godina Mornarica se odlučila za nabavku novih podmornica iz Nemačke i to dve nove obalske od po 250 tona koje zbog izbijanja Drugog svetskog rata nisu isporučene Jugoslaviji.

            Od četiri podmornice koje je imala Kraljevska mornarica samo je podmornica NEBOJŠA preživela rat. Tokom prvih dana rata ona je zatečena na krstarenju koje se po naređenju Vrhovne komande prekida 12. aprila 1941. godine da bi već uveče 17. aprila isplovila iz Kotora za Grčku, a zatim i za Aleksandriju. U toku rata je plovila pod jugoslovenskom zastavom i pod komandom britanske mornarice (Royal Navy), a služila je za obuku savezničkih protivpodmorničkih brodova i aviona.

            Ostale tri podmornice su tokom rata zaplenjene od strane neprijatelja, pa je jedna raspremljena, a dve potopljene.

 

*** 

 


            Posleratno podmorničarstvo počinje povratkom podmornice NEBOJŠA u zemlju 1946. godine, koja je iste godine delimično remontovana i uvrštena u flotnu listu. Zbog dotrajalosti vitalnih uređaja i mehanizama podmornici je bilo zabranjeno zaronjavanje, pa je samo služila za specijalističku obuku podmorničkih kadrova i posada površinskih brodova. Pod imenom TARA je izbrisana iz flotne liste i rashodovana 1953. godine.

            Pionirsku ulogu u razvoju posleratnog podmorničarstva nastavlja podmornica SAVA (802), bivša talijanska pod imenom Tritoni  koja je od strane savezničke avijacije bila potopljena uz dok brodogradilišta "Uljanik" u Puli. Posle dizanja iz mora 1948. godine, remontovanja, opremanja i ispitivanja uvrštena je u flotnu listu 1953. godine. Sa njom su izvršena prva statička i dinamička ronjenja, odlazak na radnu i maksimalnu dubinu, prva torpedna gađanja i prve vežbe sa protivpodmorničkim brodovima, a do kraja eksploatacionog veka (1968. godine) bila je učiteljica više generacija podmorničara.

Paralelno sa opremanjem SAVE početkom pedesetih godina radilo se na opremanju džepne podmornice MALIŠAN (901). U toku osmogodišnje eksploatacije pored uloge u obuci podmorničara poslužila je i sagledavanju potreba izgradnje ovakvih objekata i njihovog mesta i uloge u sistemu odbrane, što će doći do izražaja tri decenije kasnije gradnjom sličnih objekata.

            Iskustva stečena kroz remont, rekonstrukcije, opremanje i održavanje podmornica TARA, SAVA i MALIŠAN predstavljali su pravi i dragoceni kapital za podmorničke kadrove,  kao i kadrove iz pratećih struktura.

            Instituti, brodoprojektne organizacije, brodograđevna industrija i remontni zavodi činili su bazu i oslonac za organizacioni i tehnološki proces gradnje novih podmornica, pa je tako krajem pedesetih odlučeno da se počne sa izgradnjom podmornica osloncem na vlastite kapacitete.

            Prvi rezultat takve odluke je ulazak u flotni sastav dve nove podmornice SUTJESKA (811) i NERETVA (812) 1960/1961. godine. Nakon modernizacije krajem šezdesetih povećana im je autonomija, sigurnost plovljenja i ronjenja, kao i mogućnost otkrivanja i praćenja objekata na moru.

            Tehnička rešenja primenjena na 811 i 812 su omogućila značajan iskorak u razradi novih taktičkih i tehničkih postupaka u poboljšanju borbenih mogućnosti sledeće serije podmornica.

            Šezdesete godine, kako u svetu, tako i kod nas predstavljaju izrazit i kvalitetan skok u razvoju podmornica što se pozitivno odrazilo i na naše podmorničarstvo. U toj dekadi se projektuju i izgrađuju tri nove podmornice HEROJ (821), JUNAK (822) i USKOK (823) uz punu primenu novih metoda u izradi čvrstog trupa, ugradnji kvalitetnijih akumulatora, primeni automatizacije u upravljanju podmornicom i glavnim tehničkim sistemima, poboljšanju mikroklimatskih i drugih uslova za život i rad posada, ugradnjom savremenog naoružanja i opreme. Dosegnute su dubine 200 metara, povećane su podvodna brzina i autonomija, mogućnosti u otkrivanju ciljeva na moru, njihovom praćenju i određivanju elemenata kretanja.

            Krajem sedamdesetih u podmorničkom stroju se našlo pet podmornica što je već predstavljalo respektivnu snagu naše Mornarice u koncepciji odbrane Jadranskog pomorskog vojišta.

            Polovinom osamdesetih počinje gradnja dve još modernije i ubojitije podmornice koje ulaze u flotnu listu 1978. godine - SAVA (831) i 1980. godine - DRAVA (832). Čvrstoća trupa kod ovih podmornica obezbedila je dubinu ronjenja do 300 metara, hidrodinamička forma i automatizacija upravljanja omogućile su veće manevarske sposobnosti, povećana je autonomija, poboljšana energetika, usavršena propulzija. Borbeni komplet je povećan za 40 % u odnosu na prethodnu seriju što je donelo novi kvalitet jedinici i RM.

            Upotreba podmornica deplasmana od 800-1000 tona nije bila mogućna ili efikasna u svim delovima Jadranskog mora zbog određenih ograničenja sigurnosti i tajnosti dejstva pa se vrlo brzo i efikasno prišlo projektovanju nove serije malih podmornica. U periodu 1983.-1988. godine izgrađene su i uvrštene u flotnu listu tzv. džepne podmornice deplasmana od 100 tona i to : TISA (911),  UNA (912),  ZETA (913), KUPA (914),  SOČA (915) i VARDAR (916). Reč je o malim podmornicama koje je veoma teško otkriti, izvanrednog radijusa kretanja zahvaljujući dobro projektovanim akumulatorima i odličnim manevarskim sposobnostima. Različit pristup borbenoj upotrebi (mine ili prevoz i ubacivanje pomorskih diverzanata sa njihovim naoružanjem) ih čine značajnim elementima borbenih mogućnosti. Podmornička flotila sa njima (ukupno 11 podmornica)  u godinama 1988. - 1991. čini najubojitiju flotnu snagu RM.

 

 

***

 


            Zaoštravanjem situacije u zemlji, podmornice su dobile zadatak i prebazirale iz matične luke Lora u Tivat, sem 914 koja je zatečena u remontu i ostala je u brodogradilištu Split.

            Građanski rat i raspad SFRJ su imali veliki značaj i odraz na ukupno stanje Flotile na novoj lokaciji. Nagli odliv iskusnih kadrova, gubljenje infrastrukturnih oslonaca za kvalitetno održavanje, promena shvatanja značaja i uloge 88. FP, sve manja sredstva za zanavljanje opreme i opšte trošenje najznačajnijih resursa su doveli jedinicu u stanje iz koga nije bilo izlaza.

            U periodu 1991. - 1999. godine činilo se da ima šansi za revitalizaciju dela Flotile (831, 832, 913, 915 i 916), jer se do prelomne 2000. godine vozilo i ronilo, ali sa određenim ograničenjima.

            Period 2000. - 2005. godina predstavljao je pravu agoniju 88. FP, pa je tako dovedena do neslavnog kraja jedna sjajna jedinica kojom se Ratna mornarica ponosila decenijama i čiji su pripadnici visokomoralno, profesionalno i dostojanstveno branili svoje boje, a ujedno i ugled čitave Ratne mornarice.

           

 

 

Sudbina podmornica: